Moram to da podelim sa vama,pošto stalno čitam ove vaše blogove, red je da i ja otvorim svoju dušu.Ne boli me samo što niko ne vodi računa kako se planski razvija Beograd.
Jedan moj prijatelj mi stalno govori:”E sine gradova i brda biće uvek,samo nas neće biti''.Izgubio sam i volju trenutno da pišem o Beogradskim problemima i raznim mahinacijama koje se svakodnevno dešavaju,toga će uvek biti i neće pobeći.Zato sam rešio da pišem malo o sebi i o mojim emocijama i životu.
Imam problem što se uvek zalepim za pogrešne devojke a to kad otkrijem več je kasno jel i moje srce nije stena prorade emocije.

Čak sam napisao i pesmicu posvećenu njoj baš ovih snežnih dana.

Kada je velika toplota,
sunce misli o snegu,
i sneg se topi.
Ja mislim na tebe,
a tvoje srce se teško lomi,
na zaleđenom Železniku.

Suncu je lakše sneg je beo,
a ti si riđa.
Ti više zračiš,
zato se moje srce i više topi.

Jel ja se topim i od sunca,
a počinjem i od tebe.

Kad sam emotivac šta da radim i pošaljm joj pesmicu na mob i čekam njenu reakciju.Prošlo je par sati vidim nikako da mi uzvrati poruku.Poserem se i na svoj ego i pošaljem je poruku kako joj se sviđa moja pesmica da li je toliko dobra da je ostala bez teksta?
Još sam dodao : ''Nemoj da misliš da se palim na tebe,nego tako mi doslo kao umetničkoj duši, inspirisala si me''.
Odmah je zatim odgovorila na moju poruku tipa: ''Jao super je pesmica,nisam imala vremena da ti odgovorim”(pomislih u mojim prostodušnim mislima ajde mozda je ucila pa joj puna glava informacija).

Uveče svraća drug kod mene i onako kroz razgovor ga pitam o njoj da li se cuo ovih dana sa njom. Slučajnost ili ne koliko je Beograd ustvari mali,pozvao je Daču telefonom tok dana u to vreme kad sam joj ja slao poruke,a ona je bila kod Dače na drugom kraju grada i nabacivala mu se.


Tokom noci nisam mogao da zaspim ustao sam iz kreveta u gluvo doba noći i dodao zadnji stih:

Ali moje srce se i brzo hladi,
dok se sneg još uvek topi.

Pesmu sam nazvao Aleksandra.